Истакнути пост

Приказивање постова са ознаком Великопосна молитва. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Великопосна молитва. Прикажи све постове

уторак, 22. март 2016.

БЛАГОРОДНО ЋУТАЊЕ

Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми.
За ово се моле и свети Јефрем Сирин и свети пророк Давид који у свом псалму каже: Постави, Господе, стражу устима мојим, и двер ограде око усана мојих.
Сâм Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Замислите се над тим колико је тешко за сваку испразну реч дати одговор и колико је све то веома озбиљно. Кажите, постоји ли још нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Изненађујуће је и поражавајуће до које мере људи не схватају огроман значај речи.

То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао.
У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи.
Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав.
Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора.
Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно.
Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе.
Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би!
Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће.
Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрушћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму.
Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом.
Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа.
Тумачење Великопосне молитве Преподобног Јефрема Сирина


субота, 1. март 2014.

СВЕТИ ЛУКА КРИМСКИ: ДУХ ЛЕЊОСТИ

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога! Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин.

Додајте натпис

Овако свети Јефрем Сирин почиње своју изузетну молитву. Поставља се питање зашто почиње баш од лењости, и то тако као да нема тежих порока од ње. Но он боље од нас свих зна шта је важније, шта погибељније, који је порок јачи и опаснији и ако своју молитву почиње тако што моли Господа да му не да дух лењости, онда то значи да је лењост веома опасан порок.

Уколико лењост посматрамо у оквиру свакодневице, видећемо да је људи презиру и да наилази на свеопшту осуду. Погледајте само како су лењи људи ниско пали, воде испаразан живот и западају у бројне пороке.

Лењост је мајка многих порока. Беспослени људи само се излежавају и ништа не раде. Они само седе и маштају. О чему маштају? У суштини, ни о чему! Мисли им често бесциљно блуде тако да се присећају прошлости, оне среће и оне радости коју су доживели, и маштају како ће се све то вратити. Само о томе размишљају и ни о чему озбиљном не мисле. Своје мисли уопште не усредсређују на то колико је живот заиста озбиљан, нити на огромну одговорност коју сваки човек има не само пред људима, него и пред Самим Богом.

Лењ је штетан по друштво и по државу. Лењост води до великих и тешких порока. Лењи људи нису способни да раде па западају у беспосличење и неимаштину. Ни новац ни богатство не долазе сами по себи. Ништа не долази само по себи! Зато лењ човек и оскудева у свему што је неопходно за живот. Осим тога, он има потребу и за оним што превазилази границу неопходног, потребу за задовољствима и раскошним животом. Он смишља разне начине на које би могао да дође до новца, често препуне греха, постаје спреман на подлост, на сумњиве послове, на чажи, преваре и крађе. Дакле, очито је колико лењост заслужује презир, већ и са чисто животне тачке гледишта. А шта тек рећи кад је реч о духовном животу? Мислите ли да духовна лењост заслужује мању осуду од лењости у области нашег материјалног живота? Наравно да не! Лењост је још погубнија у духовном животу.

Свака наша способност у којој се не вежбамо, губи се. Ако музичар који је достигао савршенство у свирању престане да вежба, ако се годинама не бави музиком, изгубиће своје савршенство у свирању. Сваки орган нашег тела  без вежбања постаје тром и неспособан за рад. Човек који стално лежи губи способност да хода. Ко својим рукама не ради, мишићи руку постају му млитави. При физичкој неактивности гаси се телесна снага.

Потпуно је исто и са способностима душе. Наиме, губи се свака суховна способност у којој се човек не вежба. Ако се човек не могли, онда губи способност да се моли. Човек који стално одбацује пост, неће моћи присилити себе да пости. Ко не води рачуна о свом духу и срцу, постаје раслабљен у духовном смислу и никад ни о чему не води рачуна.

Душа која је остала без вежбања, постаје слична њиви која после неколико година није обрађивана, која је зарасла у коров, у траву која ничему не служи и у трње, њиви коју је тешко учинити плодном. Лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха.


И ма како нам се све ово чинило страшним, то још увек није оно најгоре. Много је већа несрећа то што губимо дане који су нам дати за духовно делање, те малобројне дане свог живота које нам је Сам Бог дао за постизање узвишеног и светог циља, а то је да се припремимо за Страшни Суд, одговор на Суду и да у очима Божијим постанемо достојни тако да нас не постави с леве стране и да нам не каже: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Живот нам је дат за то да бисмо хитали да учинимо велико дело, дело очишћења свог срца, следећи Господа Исуса Христа. Идење за Господом је упорно делање и често веома тежак рад, а не лењост. То је подношење страдања за Господа Исуса Христа, а код лењости нема страдања јер се она упорно избегавају.

ShareThis