Шта су то плодови достојни покајања?

Схиигуам Сава Псковско-Печерски

"Плодови достојни покајања јесу хришћанске врлине и добра дела. У Јеванђељу се много пише о плодовима покајања. Ево, на пример, апостол и јеванђелиста Лука пише: Родите, дакле, плодове достојне покајања (Лк. 3, 8), а затим објашњава: Који има двије хаљине пека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако (Мк. 3,11). А ево још духовних плодова: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост (Кол. 3, 12-14). Основни плод покајања је љубав (Јн. 15,216). Апостол Павле каже: Ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13, 38). Тако чините (т.ј. доносите достојне плодове покајања) тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна (Римљ. 13,11). Плодови покајања проистичу из истинског покајања. А истинско покајање значи искрену нелицемерну скрушеност због грехова. У Светом Писму се наводе конкретни примери истинског покајања које доноси достојне плодове. Ево на пример, какав је плод покајања донео Закхеј, неправедни скупљач пореза? Раздао је половину имања и још је више вратио онима којима је узео сувише. Преп. Марија Египатска је у младости водила порочан живот. Какав плод покајања је донела? Отишла је у пустињу и почела да живи целомудрено. Тако и ми треба да чинимо. На пример, обузима нас гордост и таштина. Молимо Бога да нам подари смирење. А како практично да прерадимо своју греховну природу? Треба да будемо претопљени у огњу клевете, сплетки, подсмеха, разноразних понижења и увреда од стране свих људи, па чак и од најближих рођака - Господ нам шаље оно за шта Га молимо, зато што када молимо од Бога смирење то значи да молимо да нам пошаље људе који би нас смирили. И ако добродушно, без роптања, без озлојеђености и раздражљивости то примамо и ако радосно благодаримо Богу за све то, молимо се за оне који су нас увредили и не мењамо своје добро расположење према њима то значи да доносимо плодове истинског покајања.

Недеља четврта поста - средопосна - Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује

И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.
И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!

А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!
И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.
А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?
И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,
Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће
а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.

(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)

* * *

БЕСЕДА

Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.

При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.

У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.

Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.

Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца

Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.

Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато

И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.

Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.

А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.

Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.

Текст преузет из књиге:
Архимандрит Фирмилијан,
ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА
-СА БЕСЕДАМА- ,
СПЦО Линц,
Линц - Аустрија, 2003

---

ЗААМВОНА МОЛИТВА У ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ПОСТА

Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ : Амин .

Извор: Епархија бачка

АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ

Пола године пошто је првосвештенику Захарији пројавио да ће у дубокој старости добити сина који ће бити Господњи Претеча (Свети Јован Крститељ), исти Господњи арханђео, Гаврило, јавио се Пречистој Дјеви Марији у Назарету, поздравивши је речима: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк 1, 28). Зачуђеној и уплашеној Дјеви арханђео објашњава необичан поздрав: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш, и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца Његовог. И цареваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његовом неће бити краја (Лк, ст. 30-33).

На Маријино питање Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк, ст. 34), арханђео Гаврило одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (ст. 35). Пречиста Дјева покорно одговара: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк, ст. 38).

Свети Оци из старих времена оставили су нам неколико предања везаних за овај разговор којим је отпочела историја спасења људског рода и обновљења твари. Између осталог, они веле да се Божји арханђео Гаврило појавио пред Пречистом Дјевом баш у тренутку када је читала познато место из Књиге пророка Исаије: Гле, девојка ће зачети и родиће сина (Ис. 7, 14). По истим тумачењима. Господ Исус Христос је васкрсао тридесет четири године касније, на исти датум на који се водио описани разговор Божјег изасланика и будуће Богородице. Зато се 25. март/7. април сматра за аутентични датум Васкрса, а ретки случајеви када се Васкрс поклопи са овим непокретним празником, зову се "Кириопасха".

БОГОСЛУЖБЕНИ ТИПИК О БЛАГОВЕСТИМА

Слави се спомен на благовести Арханђела Гаврила Пресветој Дјеви Марији о томе да ће се од Ње родити Син Божији. Ово се догодило у Назарету, у купи заручника Пресвете Дјеве, светог праведног старца Тосифа. Празник Благовести у већини случајева пада у дане Великог поста, и то почев од четвртка треће седмице, тако да може да се поклопи са Васкрсом (ово поклапање назива се "Кириопасха"), а најкасније пада у среду Светле седмице. Зато је устав његове службе веома променљив и захтева да се сваки пут врло пажљиво консултују Маркове главе. Он има само један дан претпразништва и један дан попразништва, при чему, ако падне у Цветну недељу, или у Страсну или Светлу седмицу, онда уопште нема ни претпразништво ни попразништво него се празнује укупно један дан.

Свеноћно бденије уочи Благовести некад почиње великим повечерием, а некад великим вечерњем. Великим повечерјем почиње онда кадаје вечерње већ претходно служено, било засебно, било пре литургије Пређеосвећених Дарова, која се увек сједињује са вечерњем. Тако, ако Благовести падну у уторак, среду, четвртак, петак и суботу велике Четрдесетнице, или у уторак, среду и четвртак Страсне седмице, уочи којих дана се вечерње служи или посебно или са Литургијом, онда Свеноћно бденије почиње Великим повечерјем. Ако пак Благовести падну у недељни дан или понедељак, онда Свеноћно бденије почиње Великим вечерњем. А ако Благовести падну на Велики Петак или Велику Суботу, онда свеноћног бденија уопште нема, него само обично јутрење тих дана, заједно са службом Благовести. На Кириопасху, то јест када Благовести падну на сам дан Пасхе, на јутрењу се са пасхалним каноном пева и канон Благовести, а после шесте песме одређено је читање Јеванђеља празнику Благовести. У остале дане Светле седмице служи се обична пасхална служба тих дана, уз додатак службе Благовести: додаје се литија и благосиљање хлебова на вечерњу, полијелеј, величаније и читање Јеванђеља на јутрењу.

У вези са јутрењем Благовести неопходно је да се зна следеће:

1. На јутрењу Благовести увек се чита Јеванђеље, па се пева и полијелеј. Једино на први дан Пасхе полијелеја нема, него се чита само Јеванђеље после шесте песме канона. Када Благовести падну у недељу, на јутрењу се увек чита Јеванђеље Благовести, а не васкрсно, изузев на Цвети, када се чита Јеванђеље Цветне недеље. На Велики Петак чита се 13 Јеванђеља: 12 светих Страдања и 1 Благовести, а на Велику Суботу 2 Јеванђеља: једно празника после полијелеја, а друго као и обично после Великог славословља.

2. После осме песме канона пева се "Честњејшују" само у 3, 4. и 5.недељу Великог поста; у све остале дане увек се певају припеви празника на девету песму (сами или са припевима из Триода).

3. Велико славословље се пева само у суботе и недеље Великог поста, а у остале, обичне дане оно се чита. Током Пасхалне седмице Великог славословља уопште нема.

4. У све оне дане Великог поста за које су одређени велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског, они се чине и на јутрењу Благовести, али само три поклона са читањем молитве, послесугубе јектеније "Помилуј нас Боже".

Часови на дан Благовести бивају великопосни, ако Благовести падну у оне дане Великог поста када су према Типику одређени великопосни часови, то јест у понедељак, уторак, среду, четвртак и петак Велике Четрдесетнице, и у понедељак, уторак и среду Страсне седмице. Поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског одређени су само за Први час и крај Изобразитељне, па их нема на трећем, шестом и деветом часу. А за Страсну седмицу одређени су на сваком часу. Но, никада буде више од три поклона. На часовима се чита тропар и кондак Благовести. Суботом и недељом током Велике Четрдесетнице, као и у Четвртак и Суботу Страсне седмице, читају се обични, свакодневни часови.

Литургија на празник Благовести, ма у који дан он пао (не изузимајући ни Велики Петак, када иначе нема никакве Литургије), увек се служи потпуна - или светог Јована Златоустог, или светог Василија Великог (у 3,4. и 5. недељу свете Четрдесетнице, у Велики Четвртак и Велику Суботу, када је одређено да се служи та Литургија). У оне дане када Литургија почиње вечерњем, тако бива и на дан празника Благовести: у све седмичне дане свете Четрдесетнице, то јест осим суботе и недеље, Литургија на дан Благовести увек почиње вечерњем. Особеност овог вечерња је та, што се на њему додаје 11. стихира на "Господи возвах", са стихом: "Творјај ангели своја духи".

Дан после Благовести, 26. марта, празнује се Сабор Архистратига Гаврила. Ово је уједно и дан оданија Благовести. Ако оданије Благовести падне у Лазареву суботу, или у Цветну недељу, или у ма који дан Страсне или Светле седмице, онда оданија Благовести уопште нема, а канон и стихире овога дана певају се "на повечерју прошлих дана шесте седмице".

Ако празник Благовести падне у среду или четвртак пете седмице Великог поста, онда се служба Великог канона преподобног Андреја Критског, такозвано "Андрејево стајање" преноси на уторак, па се сходно томе не савршава у среду увече као обично, него у понедељак увече.

Архиепископ Аверкије Таушев

АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ

БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ

Ево два празника, Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо и који објашњавају шта смо, шта је човек, ко је човек, ради чега је човек на овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан, да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи (године 1974. године Благовести и Цвети прослављали су се истог дана) празник Цвети каже нам да је Господ заиста претворио смрт у сан, у сан из кога Он буди свакога човека као иза сна. Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог. То је једини одговор. Јер чусте данас из Светог Јеванђеља где се вели да је и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом и народ се скупио да види њега, кога је Господ васкрсо из мртвих као иза сна. И јавили да је Лазар болестан, и да је већ умро. Спаситељ вели ученицима Својим: „Пријатељ наш Лазар заспа“. А оцима рече: „Не бојите ли се да га пробудим“. А оци се питаху у чуду: „Ако је засп'о, пробудиће се. Сваки човек кад заспи у сан, разбуди из сна“. Тада им Господ рече: „Не, Лазар, пријатељ наш, умре“. Шта од тога чекате?

Људи, пред смрћу немоћни као комарци, као стенице. Чиме се хвалите, ви људи?! Имањем, науком, филозофијом, културом? Све је то ђубре!!! Ти и ја, робови смрти. Сваки човек, роб, страшан роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не. Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету. Нема њему уживања у овеме свету! Сва су уживања лаж!, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.

И гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупредио, које веле: „Већ смрди Господе. Немој да идеш на његов гроб“. А Спаситељ рече: “Не рекох ли вам, ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот. Који верује у Мене ако и умре, живеће“. И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: „Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница?“ Ипак, наређење би извршено, гроб се отвори и Спаситељ узвикну: „Лазаре, изађи напоље!“ И изађе мртвац обавијен платном по телу. И тај Лазар који је четири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, враћа се поново у своје тело. Ради чега? Да покаже, заиста, по сили и моћи Господа Христа да је смрт сан за Господа. И Он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи и спасе нас од смрти. То, ту победу, нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спаситеља света! Широм свих континената! Ко све не проглашава себе за спасиоца света! Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао. То пише у Светом Јеванђељу како непријатељи Господа Христа хоће, не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се и говори: „Гле, ми смо сведоци. Јуче он изађе из гроба и васкрсе човек!“ Шта је то? Хоће и Лазара да убију. Сведоке да убију! А то се не би дешавало у Цркви Христовој! Ево 2000 година непријатељи крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света. Све Лазаре, да не сведоче! Али, где ће уклонити сведочанство Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског?! Гле, непрекидно, тамо се дешавају Јеванђељска чуда, сведочанства о сили васкрслога Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.

Да, Господ је васкрсењем својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни Тропар „Опште васкрсење“, то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, а онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једна сила која привлачи Господу Христу. Шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То што нико не може нудити. То нуди Црква кроз векове. И зато је она неуништива! Не што је некад патриотски брани или толики свештеници, него зато што је Црква Христова сам Господ Христос, што Њега, Бесмртног истинитог Бога нико не може убити, нико не може ранити, а нас, сведоке Његове, нека шаљу стотине смрти! Све је то за нас сан, сан, сан из кога Господ буди кад хоће. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: „Ти наши непријатељи, чиме нам прете? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умиремо за Њега, ми побеђујемо све вас и не бојимо се! Пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?“

Да, данашња Благовест се заиста остварује. Бог је постао човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско, тако се вели у једној дивној црквеној песми. Бог постаде човек да би човек постао Бог. То јест, Господ је дошао у овај свет као истинити Бог и живео на овоме свету 33 и по године да нам покаже какав треба да је живот човека у овоме свету. Јер Он је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога Хришћанина, сваког следбеника Његовог, то јест да се трудимо и научимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.

Да, данашња Благовест, и речење Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци да ће родити сина, од Духа Светога зачети Га и да ће Он спасти људе од греха. Људе од греха. То значи, од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? Грех? Грех? Човек, нажалост има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили. То је човек урадио.

И зато је човек стидно створење пред свима животињама и птицама, и пред свима птицама. Да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице и у животиње и у биље!

Свет овај умире! Докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао нову земљу, где ће све бити бесмртно на њој. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Благовест Господа Христа.

Ми Хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који Хришћанин вером у Господа Христа не може да исели из себе, да ослободи себе од њега. Исто тако, Господ свемоћни дао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан, тако пробојна, ништавна личност! Постао је сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима. И ми се Господом Христом наоружавамо, како рече Свети Апостол Павле, „У свеоружје Божије“, свеоружје Божије, и побеђујемо ђавола на свима бојиштима.

А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа који се оваплотио и Бог постао човек, живео на земљи, Својим васкрсењем, својим страдањем, Својим преображењем, Својим вазнесењем спасао људе од греха, смрти и ђавола. То јест, предложио спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека иде“, вели Спаситељ. Тако, ми Хришћани имамо у себи, око себе, у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче да је Господ Христос основавши Цркву, дао нам Свете Тајне, Свете Врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо себе до сада и да некада страшне силе које су побеђивале сав свет.

Како данашње две Благовести, Благовести, Свети празник Благовести и Благовест Свети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота. Ради чега смо, ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовој Јеванђеља. Чиме још? Љубављу Јеванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кроткошћу, свима Светим врлинама. Свака Света врлина је оружје Божије које се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину вечну и Правду Вечну.

Зато се ми Хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми Хришћани сматрамо и верујемо речима Спаситеља који је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди?“ Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, месец, Марс? А знате браћо, оно што ми називамо небески свет, како бар ти научници тврде, тамо има око 200 милијарди свакаквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди, души својој нашкоди? Да, ми можемо да освојимо, од кога освајате месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, који их је расејао као цвеће по небеским пространствима. Како је бедан европски човек када јуриша на небо као на непријатеља.

Али, ми Хришћани целим животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест да је Бог постао човек! И остао у нашем свету, остао у Цркви својој и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам васкрсли Господ Христос. Сви ка васкрсењу хитамо и њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо за Апостолом Павлом, његов савет, његову поруку Хришћанима: „Браните се у Господу, и опет велим, браните се“. Ко је више прихватио Цркву од Апостола Павла? А гле, стална радост, носила га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере, то сведочанство свих Светитеља, а на првом месту Пресвете Богомајке, која нам је Господа родила.

Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Дакле, дан, празник Благовести је њен празник, јер, да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, Једина Свебезгрешна, Једина Свесавршена у роду људском, Пречиста Богомајка, Она нас води, Она нас уводи, Она је све и свја за нас Хришћане, на челу свих Светитеља, коју, ето, у Цркви Христовој, кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ помаже свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина свог кога је родила по бескрајној милости својој и Свечистоти својој.

Нека би она као овог данашњег празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком, и невернику и безбожнику, е да да нађе свој пут кроз овај свет и да се освести, да дође к себи од лудила, да је он, једино онда човек када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из страховремена у Вечни Живот. Амин.

(1974)

*****************************************************

Јерусалим у невољи због Сираца и Израиљаца. Утјешно обрицање Емануила. Казна преко Асираца.

7. У вријеме *Ахаза сина Јотама сина Озије цара Јудина дође Ресин цар Сирски и Факеј син Ремалијин цар Израиљев на Јерусалим да га бију, али га не могоше узети.

*2 Цар 16, 5.

2. И дође глас дому Давидову и рекоше: Сирија се сложи с Јефремом. А срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од вјетра.

3. Тада рече Господ Исаији: изиди на сусрет Ахазу, ти и Сеарјасув син твој, накрај јаза горњега језера, на пут код поља бјељарева.

4. И реци му: чувај се и буди миран, не бој се и срце твоје нека се не плаши од два краја овијех главања што се пуше, од распаљенога гњева Ресинова и Сирскога и сина Ремалијина.

5. Што се Сирци и Јефрем и син Ремалијин договорише на твоје зло говорећи:

6. Хајдемо на Јудејску да јој досадимо и да је освојимо и да поставимо у њој царем сина Тавеилова;

7. Зато овако вели Господ Бог: неће се то учинити, неће бити.

8. Јер је глава Сирији Дамасак, а Дамаску је глава Ресин; и до шездесет и пет година сатрће се Јефрем тако да више неће бити народ.

9. И глава је Јефрему Самарија, а Самарији је глава син Ремалијин. *Ако не вјерујете, нећете се одржати.

*2 Днев. 20, 20.

10. И још рече Господ Ахазу говорећи:

11. Ишти знак од Господа Бога својега, ишти оздо из дубине или озго с висине.

12. А Ахаз рече: нећу искати, нити ћу кушати Господа.

13. Тада рече Исаија: слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мојему?

14. Зато ће вам сам Господ дати знак; *ето дјевојка ће затрудњети и родиће † сина, и надјенуће му име **Емануило,

*Мат. 1, 23: † Иса. 9, 6; **Иса. 8, 8.

15. Масло и мед јешће, докле не научи одбацити зло а изабрати добро.

16. Јер прије него научи дијете одбацити зло а изабрати добро, оставиће земљу, на коју се гадиш, два цара њезина.

17. Господ ће пустити на те и на народ твој и на дом оца твојега дане, каких није било откад се Јефрем одвоји од Јуде, преко цара Асирскога.

18. И тада ће Господ зазвиждати мухама које су накрај ријека Мисирских, и пчелама које су у земљи Асирској;

19. И доћи ће и попадаће све у пусте долине и у камене расјелине и на све честе и на свако дрвце.

20. Тада ће Господ обријати бритвом закупљеном испреко ријеке, царем Асирским, главу и длаке по ногама, и браду сву.

21. И тада ко сачува кравицу и двије овце,

22. Од мноштва млијека што ће давати јешће масло; јер масло и мед јешће ко год остане у земљи.

23. И тада ће свако мјесто гдје има тисућа чокота за тисућу сребрника зарасти у чкаљ и трње.

24. Са стријелама и с луком ићи ће се онамо, јер ће сва земља бити чкаљ и трње.

25. А на све горе које су се копале мотиком, на њих неће доћи страх од чкаља и трња, него ће бити испуст воловима и газиће их овце.

БЛАГОВЕСТИ

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником. 

Свети мученици Пелагија, Теодосија и Дула. Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју. 

O да дивне вести: радуј се Пречиста,
Ти нам роди Христа!
O радосне вестп: радуј се Девице,
Светла Голубице!
Радуј cе Марије, радуј благодатна.
Ти капијо златна!
O купино сјајна, неопалимаја,
Зоро новог сјаја!
Гаврил речи снује, и сам се радује.
Благовест казује!
Благовест казује, цело небо слуша,
Твоја трепти Душа!
Храму си служила, Богу се предала.
Храмом си постала!
Радуј се Пречиста, небесна невесто,
Ти си царски престо!
O радуј се кротка. Кроткога ћеш родит",
И свет препородит"!
Радуј се Послушна, Бог те послушао,
Славом увенчао!
O радуј се Сузна, сузом омекшана.
Духом просијана!
O радуј се Нишча, но најбогатија.
Од сунца светлија!
Измоли нам радост у Твог сина Христа,
O Дево Пречиста!

РАСУЂИВАЊЕ

Питали авву Атанасија: Како је то Син раван Оцу? Он одговори: "Као што су два ока а један вид." Одговор изврсан. Попут овога ми можемо додати: као што су два уха а један слух. Исто тако за све три божанске ипостаси: као што су три свеће а једна иста светлост.

 СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Пресвету Деву Марију и то:
1. како смерно. послушно и предано служаше Богу 11 година у храму,
2. како смерно, послушно и предано служаше Богу у одаји својој
у Назарету,
3. како смерно, послушно и предано прими божанску благовест од архангела Гаврила.
 

БЕСЕДА

О свемогућству речи Божје
У Боги је све могуће што рече (Лк. 1, 37).
И рече Бог да буде светлост и би светлост: Док Бог не рече, светлости не би. Нити ма кога би ко би знао шта је то светлост, док Бог не рече и док светлост не поста. Исто тако. кад Бог рече, онда поста вода и суха земља, и свод звездани, и биље, и животиње, најзад и човек. Док Бог не рече, ништа од свега тога не би,нити ма кога би осим Бога, ко би знао да све то може постојати. Силом речи своје Бог створи све што се створи на земљи и на небу. Што год Бог захоће да буде,и рекне да то буде, то мора да буде, и не може а да не буде, јер је реч Божја неодољива и стваралачка. Створење света велико је чудо речи Божје.
Створивши све твари, Бог је опет речју Својом поставио ред и начин постојања свих твари и опхођења и одношаја твари према твари. И тај ред и начин што Бог постави велико је чудо речи Божје
Но постоји ред и начин међу тварима, видљиви и докучиви за нас људе, а постоји ред и начин невидљиви и недокучиви. По томе невидљивом и недокучивом реду и начину, који је тајна у Светој Тројици, десише се и дешавају се оне појаве, које људи називају нарочитим чудесима. Једна таква појава јесте безмужно зачеће Господа Исуса Христа у утроби Пресвете Деве Марије. То изгледа упадица у видљиви и докучљиви ред и начин, но то није никаква упадица за невидљиви и недокучљиви ред и начин. То рођење ваистину је велико чудо, ваљда највеће чудо које је нама смртним откривено. Но и сав створени свет је чудо, и сав видљиви и докучљиви ред и начин је чудо, и свуколико то чудо постало је речју Божјом, дакле онако исто као што се и Господ зачео у девичкој утроби. И ово и оно збило се силом речи Божје. Зато дивни Гаврил и одговара Пречистој на њено питање, које је питање свих поколења: како то може бити, одговара јој: у Бога све је могуће што рече.
О Господе Боже, Створитељу наш, бесмртни и постојани Чудотворче, уразуми наш разум да више не сумња но да верује, и уразуми наш језик да више не пита него да Тебе прославља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 ОХРИДСКИ ПРОЛОГ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Богородица Одигитрија, Путеводитељица

Субота пете седмице Великог Поста

Акатист Богородици

У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:
Град обухваћен ратом, непрестаним песмама
Благодарно опева силну Заштитницу.

На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји", те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом". Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга - св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно - у уторак, чини молебан Богородици.
Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.
Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ - и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника". Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња". Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.
Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.
Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.

 http://www.spc.rs/sr/peta_nedelja_posta_gluvna 

У среду друге седмице Великог поста

Свети Теодор Студит

Браћо и оци! Минула је прва седмица поста, а ми видимо један код другог промену; лица су наша измождена, бледа и жута. Но “ако спољашњи наш човек и пропада” - говори Апостол - “то се унутрашњи из дана у дан обнавља” (2. Кор. 4, 16). Јер као што се од изобиља тело пуни и расцветава, тако и душа од уздржавања постаје светлија и мужаственија. 

Боље речено, телесним трпљењем ми смо у себи узгајили душевну красоту и благољепије; то је она лепота коју је желео свети пророк Давид када је молио Бога да му подари благодат: “Господе, вољом Твојом подај доброти мојој силу” (Пс. 29, 8.). Благољепијем уздржања обручују се душе наше умном Женику Христу, као што говори о томе блажени Павле: “Јер ревнујем за вас Божијом ревности, јер вас обрекох мужу једноме, да дјевојку чисту изведем пред Христа. Али се бојим да како као што змија Еву превари лукавством својијем тако и разуми ваши да се не одврате од простоте која је у Христу” (2. Кор. 11, 2-3). Видите ли величину дара? Ми смо се удостојили да имамо за женика Христа. Видите како и велики апостол Павле стрепи да нас не преласти наш непријатељ, ђаво, и не лиши нас великог достојанства? Наша душа је подобна девојци, која је заручена и скривена од очију младића чува себе да би очувала девство своје чистим и неоскврнављеним, док не наступи време брака и сједињења. Зато је и душа дужна да тако склања себе од греха до самог смртног часа. Ако је она благообразна и сија добродетељима девствености, сачуваних од ње у овом свету, то по њеном излазу из тела, као из царске палате, радују јој се свети анђели видевши њену красоту и благољепије; ако би се пак показала безобразна (небоголика) и оцрњена гресима, онда ће бити на радост бесовима (демонима) при узласку ка Христу. А о томе је страшно и говорити! 

Ми подвргавамо тела вежби у трпљењу страдања и проводимо суров живот да бисмо смирили телесне страсти и бесчасна хтења е да би у нама владао духовни мир, а не телесна зла воља; не само сада, но и свагда морамо имати то стремљење, да вршимо подвиг уздржања. Јер шта је друго живот хришћанина ако не обуздавање страсти, испитивање помисли и свагдашња борба са невидљивим и скривеним бесовима (демонима)? То што се сада показује тешким, захтевајући да се тело потруди, доноси велику корист души. Притом је труд краткотрајан (пролазан), а оно што доноси вечно; зато и Апостол говори: “Јер наша лака садашња брига доноси нам вјечну и од свега претежнију славу. Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види за вријеме, а оно што се не види вјечно” (2. Кор. 4, 17-18.). Ради великих блага, које желе да задобију и сами анђели, и ради Господа нашег Исуса Христа Којим су обручене наше душе, позивам и молим љубав вашу, браћо, чувајмо душе наше од лоших дела и од нечистих помисли, које по речима Господњим скрнаве наше душе (Мт. 15, 18.), не будимо као они који пуштају у себе грешну помисао, јер се од ње у нама запаљује као велики пламен похота, која опаљује и сажиже наше душе чинећи их безобразним и црним. 

Удаљимо се од страсти, отклањајући први прилог демона; будимо као они који се старају да измакну злим помислима, да би просветивши душе своје добрим делима, усрдно се подвизавајући у уздржању, да бисмо се у тренуцима разлучења душе од тела појавили припремљени и чистим удостојени оне небеске радости и насладе и причасности вечних блага у Христу Исусу Господу нашем, коме припада слава и власт са Оцем и Светим Духом, сада и у све векове. 

Амин. 

Слова преподобног Авве Исаије ученицима

Ридања

1. Тешко нама сластољубивима и кратковременима, јер због привремене
безаконе телесне похоте нећемо угледати славу Господњу!

2. Тешко нама што, презревши нераспадљиво, незадрживо стремимо
распадљивоме, иако распадљивост не наслеђује нераспадљивост
(1.Кор.15,50)!

3. Тешко нама што своје тело, које ће појести црви и гној, хранимо у
гресима, не бојећи се ни огња који ће нас вечно мучити, ни
неуспављивог црва!

4. Тешко нама што тело наше, које је оскрнављено нечистотом,
христољибиви људи поштују поклонима и целивају, док смо ми окречени
гробови који у себи носе смртоносни грех!

5. Тешко нама што преко неуздржања у храни и сластима у себи сабирамо
семење које клија и побуђује нас на безаконо телесно сједињење!

6. Тешко нама што не упоређујемо трулежност са нетрулежношћу и што се
не бојимо Божанствене и страшне правде!

7. Тешко нама што смо малодушни за добро и ревносни и брзи на зло!

8. Тешко нама што смо тело наше, које је способно да постане
обиталиште вечне светлости, учинили обиталиштем вечне таме!

9. Тешко нама што Син Човечији, који је једносуш(т)ан Богу Оцу и који
се ради нас оваплотио у нама нема где да заклони Своју главу, док су
лисице, тј. зли и лукави духови у нама себи направили јазбину!

10. Тешко нама што прави срцем Судији предлажу своје душе непорочне и
своја тела света и неупрљана, док ми, чије су душе оскрнављене и тела
нечиста, можемо једино да очекујемо осуду на вечне муке!

Недеља Православља

У име Оца и Сина и Светога Духа!

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божији угодник: "Не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца". Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува Православна вера кроз толке векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, Православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Св. Јован Дамаскин, а наставили су је Св. Никифор Цариградски, Св. Теодор Студит и Св. Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у Православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је Православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Праволсавље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

Амин.

 http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=129&Itemid=133 

СВЕТИ ЛУКА КРИМСКИ: ДУХ ЛЕЊОСТИ

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога! Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин.

Додајте натпис

Овако свети Јефрем Сирин почиње своју изузетну молитву. Поставља се питање зашто почиње баш од лењости, и то тако као да нема тежих порока од ње. Но он боље од нас свих зна шта је важније, шта погибељније, који је порок јачи и опаснији и ако своју молитву почиње тако што моли Господа да му не да дух лењости, онда то значи да је лењост веома опасан порок.

Уколико лењост посматрамо у оквиру свакодневице, видећемо да је људи презиру и да наилази на свеопшту осуду. Погледајте само како су лењи људи ниско пали, воде испаразан живот и западају у бројне пороке.

Лењост је мајка многих порока. Беспослени људи само се излежавају и ништа не раде. Они само седе и маштају. О чему маштају? У суштини, ни о чему! Мисли им често бесциљно блуде тако да се присећају прошлости, оне среће и оне радости коју су доживели, и маштају како ће се све то вратити. Само о томе размишљају и ни о чему озбиљном не мисле. Своје мисли уопште не усредсређују на то колико је живот заиста озбиљан, нити на огромну одговорност коју сваки човек има не само пред људима, него и пред Самим Богом.

Лењ је штетан по друштво и по државу. Лењост води до великих и тешких порока. Лењи људи нису способни да раде па западају у беспосличење и неимаштину. Ни новац ни богатство не долазе сами по себи. Ништа не долази само по себи! Зато лењ човек и оскудева у свему што је неопходно за живот. Осим тога, он има потребу и за оним што превазилази границу неопходног, потребу за задовољствима и раскошним животом. Он смишља разне начине на које би могао да дође до новца, често препуне греха, постаје спреман на подлост, на сумњиве послове, на чажи, преваре и крађе. Дакле, очито је колико лењост заслужује презир, већ и са чисто животне тачке гледишта. А шта тек рећи кад је реч о духовном животу? Мислите ли да духовна лењост заслужује мању осуду од лењости у области нашег материјалног живота? Наравно да не! Лењост је још погубнија у духовном животу.

Свака наша способност у којој се не вежбамо, губи се. Ако музичар који је достигао савршенство у свирању престане да вежба, ако се годинама не бави музиком, изгубиће своје савршенство у свирању. Сваки орган нашег тела  без вежбања постаје тром и неспособан за рад. Човек који стално лежи губи способност да хода. Ко својим рукама не ради, мишићи руку постају му млитави. При физичкој неактивности гаси се телесна снага.

Потпуно је исто и са способностима душе. Наиме, губи се свака суховна способност у којој се човек не вежба. Ако се човек не могли, онда губи способност да се моли. Човек који стално одбацује пост, неће моћи присилити себе да пости. Ко не води рачуна о свом духу и срцу, постаје раслабљен у духовном смислу и никад ни о чему не води рачуна.

Душа која је остала без вежбања, постаје слична њиви која после неколико година није обрађивана, која је зарасла у коров, у траву која ничему не служи и у трње, њиви коју је тешко учинити плодном. Лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха.

И ма како нам се све ово чинило страшним, то још увек није оно најгоре. Много је већа несрећа то што губимо дане који су нам дати за духовно делање, те малобројне дане свог живота које нам је Сам Бог дао за постизање узвишеног и светог циља, а то је да се припремимо за Страшни Суд, одговор на Суду и да у очима Божијим постанемо достојни тако да нас не постави с леве стране и да нам не каже: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Живот нам је дат за то да бисмо хитали да учинимо велико дело, дело очишћења свог срца, следећи Господа Исуса Христа. Идење за Господом је упорно делање и често веома тежак рад, а не лењост. То је подношење страдања за Господа Исуса Христа, а код лењости нема страдања јер се она упорно избегавају.

Одломак из књиге Тумачење великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина, Свети Лука Кримски