Молитва Мајци Божијој из Горичког зборника

Икона Мајке Божије "Брзопослушница", катердрални храм Светог Александра Невског, Петроград

Старца Никона Јерусалимца (XV вијек)

Прими свеблагомоћна, Пречиста Владичице Богородитељко, часне дарове. И теби јединој прикладне, од нас недостојних слугу Твојих; од свих покољења изабрана, која си се од свих створења небеских и земаљских узвишенија јавила, светија од херувима, и од серафима славнија, од памтивијека скривена тајна, и анђелима непозната, која си од анђела радост примила!

Коју похвалу да ти принесемо, Пречиста? Како да те назовемо, Богородице?

Јер Пророчких ријечи сагласје слушали смо ми о Теби, анђелско стајање пред Тобом [гледали] са страхом и трепетом, чедно [родивши (зачелом)], јер носиш тијело човјечје [примившега] и оног који носи све и сва, и који је проповиједи свих светих о теби испунио. Владичице, не презри мало мољење моје, сагријешисмо, да не погинемо.

Ти си заступница роду човјечијем, јер си родом милостива и која си милостивога родила. Пречисте усне отвори и милостивом молитвом умоли Га за нас.

Ти која си чистија од сунца и која си засијала да нас огријеш, нас који сједимо у тами, Твоје најмилостивије заступништво пред Њега стављамо, да нас пречистим Твојим молитвама избави оне грозне и страшне муке у Дан његовог [другог] Доласка.

http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/prevodi/mit_pre-molitva.html 

СТАРАЦ САМПСОН СИВЕРС О ПРАВИЛНОМ ЧИТАЊУ МОЛИТАВА

Без учешћа ума нема Исусове молитве срца. Када ум проникне у смисао речи молитве, бујица плача Исусовог сама ће потећи. Молитва неће бити више тако усиљена као што је сада. Ми, будући у срастима још увек приморавамо себе да је умом доводимо до срца. А тада ће напротив срце доводити до ума. Оружје такве победе је истрајност. Ако у нама нема истрајности, већ се молимо кад нам се прохте, никада се ничему нећемо научити - ни покајању, ни исправљању, ни вапају.

Прочитао сам данас једну занимљиву причу. Стоји ђаво пред иконом и чита псалме, тако неразговтено и брзо да се ништа не разуме, али чита. Када га старац упита шта то ради, он се насмеја рекавши: "Тако ви читате и на осуду вам је". И ишчезе.

Демони се не боје псалама ако их читамо механички и брзо, јер нам се то уписује у грех. Они се томе радују и нимало се не боје. Треба брижљиво пазити на себе и свагда,  до смрти, чим опазимо да је нешто пропуштено, поново читати молитву. Спором читању молитве учимо се како бисмо сваку реч довели до ума.

Када говоримо молитву једноличним напевом, никада не долази до досаде и умора, а када се трудимо да изражајно читамо - тада бива супротно - размећемо се: "Ах, како се лепо молим! Какво дивно читање!" Одвратно!  Света Руска православна црква захтева једнолично читање. Ни у ком случају не треба показивати своје молитвено расположење и своје исповедање вере. Наравно, велика је некултура, црквена и духовна, показивати своје молитвено расположење људима. То је самоуништење. Такви људи упропашћују себе, диве се себи. А не можеш сваком рећи: молим вас, није вам на корист да се молите и служите тако како ви чините. Неће сваки човек прихватити такву критику.

Зато се у манастирима строго - најстрожије води рачуна о томе да се постављају људи који поучавају правилном читању и служењу. Како је дивно православно служење! Погледајте Грке. Они се само таквом појању и таквим молитвама уче. И никада не читају, већ само певају. Томе се уче и у католичким богословијама: возгласе говоре искључиво једним тоном. Док не научи да једнолично пева возгласе на латинском, не рукополажу га, нити пуштају из богословије. Куд год кренеш код католика - у Француску, Шпанију, Енглеску - сви редом певају на исти начин, искључиво једним тоном. Тако Свето Писмо читају само једним тоном, што је веома корисно. Добро је што тако чине. А ми, ми уништавамо и себе и друге.

Извор: Разговори са старцем Сампсоном
Издање манастира Жиче, 2006. г.

О МОЛИТВИ

Св. Филарет Московски

386. Постоји сведочанство Речи Божије о томе да молитва представља средство за задобијање спасоносне наде. Сам Господ Исус Христос са молитвом сједињује наду да ће се добити жељено: И што год заиштете од Оца у Име Моје, то ћy учинити, да се прослави Отац у Сину (Јн. 14, 13).

387. Молитва је узношење ума и срца ка Богу, које се пројављује кроз побожно обраћање човека Богу.

388. Узносећи ум и срце Богу, Хришћанин треба да чини следеће. Као прво, да прославља Бога због Његовог Божанског савршенства, као друго, да му благодари за Његова добра дела, и као треће, да моли од Њега оно што му је потребно. Зато постоје три главне врсте молитвословља: славословље, благодарење и мољење.

389. Могуће је молити се без речи - умом и срцем. Пример за то је пророк Мојсеј који се тако молио уочи преласка кроз Црвено море (2. Мојс. 14, 13).

390. Таква молитва има нарочит назив. Њу називамо духовном, умном и срчаном, или, једном речју - унутарњом молитвом, као што се, насупрот томе, молитва која се произноси речима и која је праћена другим обележјима побожности, назива усненом или спољашњом молитвом.

391. Молитва може да буде и чисто спољашња, онда када неко речи молитве произноси без пажње и усрдности.

392. Но, само спољашња молитва не само да није довољна за добијање благодати, него напротив, без унутарње молитве она разгневљује Бога. Сам Бог показује негодовање на такву молитву: Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд ме поштују (Мт. 15, 89).

393. Но, није довољна ни само унутарња молитва без спољашње, као што човеку није довољна само душа без тела... Будући да имамо и душу и тело, ми треба да прославимо Бога телима нашим и душама нашим, који су Божији, као што је природно да уста говоре од сувишка срца. Господ наш Исус Христос био је духован у највећој мери, али је и Он Своју духовну молитву саопштавао како речима тако и побожним покретима тела: понекад подизањем очију ка небу, понекад преклањањем колена и лица до земље (1. Кор. 6, 20; Мт. 12, 34; 26, 39; Јн. 17, 1;Лк. 22,41).

 Извор

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ: Када наш мили Господ одбија да нам услиши нешто велико....

„Када наш мили Господ одбија да нам услиши нешто велико што ми упорно тражимо од Њега у молитви....“

Наш мили Господ Исус Христос услишава молитве верних Његове Свете Цркве, када Он сматра да ће оно за шта молимо бити искључиво за наше добро. Зато не треба да будемо презахтевни, и слично, и не треба бити нестрпљив. Треба тражити учтиво и са молитвеним осећањем, а потом препустити Богу исход. Оно што тражимо добићемо ако и када Он хоће, када је то на нашу истинску и вечну корист. „Када нам Господ не даје нешто што упорно тражимо од Њега, онда је разлог једна од две могућности. Он не жели да нам да нешто што није за наше добро, или нисмо у стању да увидимо када, а посебно, на који начин је потребно да тражимо нешто од Бога. Ове две могућности не искључују једна другу. Другим речима, може бити да су оба случаја у питању.

Што се тиче првог случаја, нико не може да прозре у жеље Господње. А то је зато што нико не може да спозна ум Божији. Зато ћу се уздржати од коментара. Што се тиче другог случаја, међутим, могао бих много тога да кажем. Прво и пре свега, када тражимо нешто од Бога треба да се уздржимо од терања ината и љутње у стилу: „... Апсолутно морам то сада да добијем ..“. Овакво мољење није само апсурд, већ и представља велики израз непоштовања према Створитељу. Ко си ти, или, ако више волиш, ко сам ја, да смем да било шта захтевам од Господа? И не само то, него сам још спреман да му кажем тачно када треба да задовољи моје захтеве.

-Али, мили старче, ја нисам ништа тражио, а нисам ни поставио никакве рокове. Са овим сте већ добро упознати. Само питам, јер је мој проблем већ одавно застарео ...

-Управо то покушавам да ти објасним, и на тај начин да ти укажем на разлог зашто је протекло толико много времена. Другим речима, када тражимо нешто од Бога, треба да тражимо љубазно преклињући Бога, а чак и тада, молимо се само извесно време. Ако видимо да Господ и даље одбија да нам испуни молбу, онда и ми са наше стране, треба да престанемо да му досађујемо. Зато инсистирање на нечему, као у овом случају, може само да ту ствар удаљи од нас још више. Из тог разлога сада треба да престанемо да тражимо. А када већ увелико будемо заборавили на целу ствар, добићемо је а да нисмо тога ни свесни. А то је зато што Бог никада не заборавља. Он је примио нашу поруку! Он ће је сачувати и када дође време Он ће нам одговорити на поруку, тако што ће нам услишити наш захтев!

Зато никада не треба инсистирати да Бог чини управо оно што ми желимо, а поготову никако не треба тражити да то буде у време које ми желимо. Овакво инсистирање је само контрапродуктивно. Оно може уместо користи да изазове штету. А у случају као што је твој, када је мољење изузетно интензивно, и долази од особе која није спремна да пoпусти, онда је све могуће, и сигурно неће бити ништа добро.

Уопштено говорећи дете моје, желим да схватиш да никада не смемо покушавати да мењамо ум Божији, само зато што нама тако одговара, а посебно када је у питању време. Када желимо нешто, никада не треба да јуримо за тим, већ да то препустимо вољи Божијој. У супротном, што више јуримо за нечим, то нам све више измиче! Упоредимо ово са сенком. Без обзира на то колико брзо да трчимо, никада је нећемо ухватити. Без обзира на то колико брзо трчимо, сенка трчи на исти начин као и ми!

Да ли ти је сада јасно шта сам мислио под упорношћу?

- Разумео сам старче, али не могу да се сложим са вама ....

-Па, у том случају, даћу ти један једноставан пример и видећеш да ћеш се сложити са мном.

Замислимо сада велику боцу са уским грлом које је довољно велико да рука може да прође кроз њега (и да изађе), и да када си ставио руку у боцу и стиснуо прсте у песницу, и у исто време покушаваш да извадиш руку. Сада видимо да, без обзира на све покушаје, то је немогуће постићи и твоја рука ће остати у боци. Можеш да покушаваш данима, месецима или чак годинама, али без икаквог резултата. Међутим, оног тренутка када опустиш прсте, другим речима, када престанеш да их стежеш у песницу, твоја рука ће изаћи из боце на исти начин како је ушла у њу!

То се управо дешава са твојим проблемом. 

Докле год инсистирамо на томе да се решење појави, решење ће нам све више измицати. И запамти ово што ти кажем. Ако желиш да пронађеш решење за свој проблем, онда, престани да упорно захтеваш његово решење. Бог већ зна све о твојим проблемима. Већ си Му их изложио. Он ће одлучити. Сачекај на одговор, мирно и верно. Ако овако чиниш, добићеш позитиван резултат. Ако наставиш да инсистираш, постићићеш супротан ефекат.

Саветујем ти да престанеш да се бавиш својим проблемом, ако желиш да се Бог њиме позабави!

-А шта је са оним Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћиће те? Шта се дешава онда, старче? Ако престанем да куцам на врата Божија, како ће ми их Он отворити? Ако престанем да тражим, како ће ми Он дати било шта?

- Све зависи од тога како куцаш на врата да би се отворила, и опет, на који начин тражиш да ти се нешто да.

Ако се, на пример, усуђујеш да куцаш на врата са смелошћу и на претећи начин, буди сигуран да ти се ова врата никада неће отворити! Чак и ако би се отворила, не очекуј да те домаћин гостопримљиво поздрави. Највероватније је да ћеш добити батине од њега! Напротив, ако се куца на врата нежно и са мољењем, врата ће се широм отворити, и домаћин ће вам понудити све што желите!

Исто ће се десити, ако тражимо нешто од некога. Ако тражимо са дрскошћу и претњама, никада нећемо добити ништа.  Ако питамо нежно и усрдно одмах ћете добити то што тражите. Ово понајпре важи за Бога, Који не жели да одговара на притиске, дрскост или претње од било кога. Не дај Боже, да се догоди супротно.

Дакле, видите да није довољно да куцамо на врата Божија, него и да знамо како да то чинимо, ако желимо да се једног дана и нама отворе та врата.

Исто важи и када тражимо нешто од Њега. У том случају опет се рачуна, не толико колико пута смо молили,  колико начин на који смо молили. [1]

[1] Анаргиру Калиацу, Отац Порфирије, 6. издање, штампа: Свети Манастир Преображење Господње, Атина 2005. године, 165-168 стр.

 

Коментар: из горе наведеног текста може се видети огромна мудрост оца Порфирија. Отац  Порфирије нас заправо учи шта значи када немамо сопствену вољу и никада не тражимо ништа друго осим воље Божије. На тај начин наш живот постаје потпуно опуштен и лишен сваке туге, зато што увек радо прихватамо као вољу Божју све што се дешава. Нека бисмо и ми имали благослове нашег духовно мудрог оца Порфирија.

 

Јеромонах Сава Агиорит

Превод на енглески: Панајотис Конарис

Извор: http://www.pemptousia.com/2011/12/%E2%80%9Cwhen-our-dear-lord-refuses-to-grand-us-something-we-persistently-request-of-him%E2%80%A6-%E2%80%9D-one-of-father-porphyrios-teachings/

Владика Јоаникије: Пост и молитва

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије одржао је у суботу, 30. марта 2013. године, у Херцег Новом предавање на тему „Пост и молитва“. Духовној трибини у херцегновској сали Дворане „Парк“, која је била испуњена до посљедњег мјеста, претходила је пројекција грузијског филма „Покајање“. Ово изузетно умјетничко остварење, према ријечима Владике Јоаникија, представља добар увод за назначену тему, нарочито ако се има виду да је вријеме припреме за Васкрс и када се, уз тјелесни, велика пажња скреће на духовни пост.

„Овај филм нас уводи у тајну греховног насљеђа које имамо у себи, које је присутно у свијету, присутно у друштву, тако да је покајање за гријехе и очишћење од грехова, прије свега, лични чин. Покајање мора бити лично, и ту има највећу вриједност, управо зато што од личног покајања, од тог духовног поста, почиње и колективно покајање, које нам је толико потребно. Од једног очишћеног срца у овоме свијету, од једне очишћене и просвијетљене савјести почиње очишћење цијелог друштва и цијелог свијета. Лични подвиг у Цркви, у заједници Цркве има увијек позитивне посљедице за заједницу, најприје за породичну заједницу. Истински побожно и врлинско биће у једној породици, а то може бити дијете, бака или било ко од нас, може да утиче јако на све око себе. Много је примјера у наше доба да једно дијете препороди цијелу породицу, јер Господ који излива своју милост на овај грешни свијет, врло често нас управо преко дјеце опомиње, упућује и изводи на прави пут,“ указао је Његово Преосвештенство.

Циљ подвига поста и молитве је повратак на прави пут Божији

Према Владичиним ријечима, људи су, као грешна бића, склони заблудама. Будући да сваки човјек носи насљеђе гријеха, покајање и пост имају за циљ да човјека врате на прави пут Божији, на пут љубави и заједништва. Зато је пост увијек нова прилика, а нарочито дани у којима се припремамо за највећи хришћански празник, за радосну и побједничку свечаност Васкрсења Господа Исуса Христа.

„Призвани смо, дакле, на највеће славље, и за то славље се спремамо као кад идемо на неку свечаност, свадбу, крштење или неки други радосни догађај. Настојимо да се и лијепо обучемо, да оставимо оне обичне, свакодневне бриге како бисмо се припремили за свечаност; пазимо, наравно, шта ћемо говорити, како ћемо се понашати, трудићемо се да нашем домаћину учинимо што већу част, а на тај начин ћемо и сами задобити част, јер учествујемо у једном радосном догађају, а камоли када се припремамо за највећи хришћански празник. “

„Зашто ми, драга браћо и сестре, постимо и Богу се молимо пред Васкрс? Можемо, као што неки кажу, да славимо Васкрс а да не постимо, евентуално, на Велики петак да не једемо месо, али таквом немарношћу, заправо, сваки тај човјек хоће да испоштује обичаје којима ни сам не препознаје смисао. Они који знају због чега посте и за кога посте, њима не треба пуно објашњавати. Они знају смисао поста, да кроз сам тај подвиг добијају награду, и имају трепет пред сусрет са Васкрслим Господом. Припреме за овај велики празник доносе очишћење душе и тијела. Потребно је, наравно, очишћење тијела; зато постимо тјелесно, али то није довољно. Потребно је и очишћење душе, а то значи да треба да пости и душа и тијело,“нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Пост и молитва доносе нове благодати души и тијелу

Говорећи о душевном и тјелесном здрављу које пост и молитва доносе људском организму, Владика Јоаникије је казао да се тијело, на тај начин, растерећује и чисти, а душа се просвјетљује. Иако се многима чини тежак и скоро неостварив тјелесни пост, од њега је, ипак, захтјевнији онај душевни пост јер подразумијева покајање.

„Покајање захтијева да погледамо у своју душу, у своја срца, да сагледамо своје мисли и у њима нађемо оно што не ваља, а у нашем срцу и у души има много тога што не ваља. Свако ко искрено погледа у своје срце и у своју душу, наћи ће много тога што у нашој савјести није добро. Лијепа књижевност, лијеп филм помаже човјеку да препозна у себи оно што не ваља и зато је добро читати такву књижевност, нарочито писце који су израсли из православне традиције какви су Његош, Достојевски и овај Грузијац, изванредан режисер чији смо филм управо одгледали, али, то је само помоћно средство. Онај ко зна да се каје за своје гријехе, а нарочито ко зна да се мири са својима ближњима, да тражи опроштај или да опроштај пружи, тај чини велико богоугодно дјело.“

„Човјек је биће заједнице, та заједница га чини бићем, његов живот је заснован као заједница. Завађеност са ближњима ствара пакао, а налажење мира са собом и са ближњима јесте оно што нам треба и то не може без Божије милости. Божија милост нас подстиче на то да тражимо мир. У Светом Писму се каже: „Тражи мир и иди за њим, мир у својој души, али и мир са ближњима својим“. Дубље гледано, то значи мир са Богом, јер не можемо са Богом бити у миру ако нијесмо са собом и са ближњима. Да ли ће Господ нама опростити у потпуности, зависи од тога да ли ћемо ми својим ближњима опростити. Овај филм се не односи само на вријеме комунизма, он има универзално значење, јер насљеђе гријеха „ради“ у људском друштву, „ради“ у свакој личности, а покајање је лијек. Покајање отвара те прозоре да уђе Божија свјетлост у наше животе, очишћују се наше очи, наше мисли, наше душе, Божија свјетлост притиче и просвећује нашу заједницу и свакога од нас појединачно, и даје нови квалитет,“ поручио је, између осталог, Владика Јоаникије.

Предавање Преосвећеног Епископа Јоаникија организовали су Црквена општина Херцег Нови и надлежни парох протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

http://www.spc.rs/sr/vladika_joanikije_post_molitva

Свети Јован Кронштатски о молитви

У молитви свака реч треба да се изговара од срца са силом која се налази у свакој од њих, као што се и лекови узимају према даној им од Творца одговарајућој лековитој сили. Уколико изгуби силу или срж лековитости, лек неће бити делотворан, већ ће само изазвати скупљање усана. Слично је и са молитвом: уколико изговарамо речи без вере у њихову силу и не осећамо срцем њихову истинитост, ми нећемо имати користи, с обзиром да истинска и плодна молитва треба да је у духу и истини. Речи молитве одговарају лековитим саставима или врстама, које имају своју силу и здружено делују исцељујуће на тело. Апотекари сакупљају силу мирисних лековитих састава, држећи их у добро затвореним теглама или другим посудама. И ми треба упорно да чувамо силу сваке речи у срцу своме (као у посуди) и да је изговарамо саобразно са силом која им одговара.

(Мој живот у Христу- Св.Јован Кронштатски)

Молитва је најбоље занимање душе

„Неки говоре да од молитве долази прелест*. То није тачно. Прелест долази од самообмане, а не од молитве. Сви су се Светитељи много молили и то исто су свакоме саветовали. Молитва је најбоље занимање душе. Молитва нас уздиже до Бога, молитвиом се задобија смирење, трпљење и свако добро. Ко говори портив молитве јасно је да тај никада није осетио колико је благ Господ и колико нас Он много воли. Од Бога не долази зло. Сви су се Свети непрестано молили; они ни за тренутак нису били без молитве.

Душа која је изгубила смирење, изгубила је и благодат и љубав према Богу; тада се гаси пламена молитва. Но када се душа умири од страсти и стекне смиреност, Господ јој даје Своју благодат и тада се она моли за непријатеље као за саму себе и за цео свет се моли горким сузама.“ 

Преподобни Силуан Светогорац

*објашњење: Словенска реч „прелест“ се етимолошки састоји од корена „лест“, односно лаж, обмана и заблуда, и префикса „пре“ који значењски појачава и повећава дејство или особину. Дакле, прелест је нарочито опасна, нарочито страшна духовна заблуда или обмана, која човеку долази од демона.

МОЛИТЕ СЕ БЕЗ ПРЕСТАНКА, МОЛИТВА ПРЕД ИКОНОМ И ХРАБРОСТ ЗА МОЛИТВУ

Молите се Богу без престанка (Ефес. 6,18; 1. Сол. 5,18)

„Ми смо преоптерећени стварима које чинимо и световним бригама и како можемо да се молимо без престанка?“Одговорио бих им да нам Бог није заповедио да чинимо било шта немогуће, већ само оно што смо у стању.  

Како је могуће молити се без престанка, т.ј. молити се умом?

Молите се без престанка

Свети Григорије Палама

Нека нико не мисли, браћо моја, драга моја браћо у Христу, да дужност мољења без престанка и увек припада само онима у чину свештеника и монасима, а не световњацима. Не, не; сви ми Хришћани имамо дужност да будемо увек у стању молитве. Само видите шта Свети Патријарх Константинопољски, Филотеј пише у житију Светог Григорија Солунског:

„Овај Јерарх је имао драгог пријатеља, по имену Јов, простог човека али богатог добрим делима. Једном приликом су разговарали и Епископ је рекао по питању молитве, да сви Хришћани морају да се боре у молитви и морају да се моле стално, као што Апостол Павле подстиче: „молите се без престанка“ (1.Сол. 5:18); и као што Пророк Давид говори о себи (упркос чињенице да је био цар и да је морао да брине о целокупном царству): „Свагда пред собом видим Господа“ (Пс. 16:8), т.ј. у очима свог ума, увек видим Господа преда мном у својој молитви. И Свети Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им, да би требали да се сећају Имена Божијег чешће него што дишу.

Говорећи ово и још много тога свом пријатељу Јову, Јерарх је додао да не само што би, слушајући заповести Светитеља, требало да се молимо увек, већ би и требало да учимо друге да чине исто; сви, без разлике – монаси и световњаци, учени и неуки, мушкарци и жене, и деца – требали би да теже да се моле без престанка.

Слушајући ово, старац Јов је мислио да је ово нешто ново и почео да се расправља, говорећи Јерарху да је стална молитва дело, само подвижника и монаха, који живе ван света и његових брига, а не световњака, који имају толико много брига и послова. Јерарх је изнео много доказа у подршку ове истине и нове, необориве доказе, али чак и они, нису убедили старца Јова. Тада је Свети Григорије, избегавајући празнословље и неслогу ућутао и сваки је отишао у своју келију.

Након тога, када се Јов молио у самоћи, пред њим се појавио Ангел, послан од Бога, Који жели да се  сви људи спасу и дођу у познање истине(1.Тим.2:4) и прекорео га за расправу са Светим Григоријем и за супротстављање таквој очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана.

Он је објавио од Самог Бога, да у будуће треба да пази и да се чува да било коме говори било шта, што је насупрот овом душеспасавајућем питању и да се не опире вољи Божијој, да чак и у сопственом уму нема мисли које су насупрот овом, не дозвољавајући себи да мисли на било који начин насупрот ономе што је рекао Свети Григорије Палама. Тада је једноставни Старац Јов пожурио ка Светом Григорију и падајући пред његове ноге, молио за опроштај за његово супротстављање и открио му оно што му је Ангел Господњи рекао.

Видите сада, браћо моја, како сви Хришћани, од најмањег до највећег, морају увек да се моле у својим срцима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ на такав начин, да ум и срце увек буду у навици изговарања ових светих речи. Будите уверени како је то угодно Богу и колико много добра проистиче из тога, када је у Својој безграничној љубави према човечанству, послао Свог Ангела са Небеса да открије ово нама, да нико не би имао сумње о овоме.

Али шта говоре световњаци? „Ми смо преоптерећени стварима које чинимо и световним бригама и како можемо да се молимо без престанка?“

Одговорио бих им да нам Бог није заповедио да чинимо било шта немогуће, већ само оно што смо у стању. И стога, ово се може вршити од стране сваког, који жарко тражи спасење своје душе. када би ово било немогуће, тада би било немогуће за било кога ко живи у свету и не би било много оних, који се, у сред света, имали непрестану молитву као што су требали.

Међу мноштвом таквих људи, можемо навести пример оца Светог Григорија Солунског, чудесног Константина, који је, упркос свом учествовању у животу двора, будући позван да буде тутор и васпитач Императора Андроникуса и дневно заузет са државним пословима као и пословима код куће – имао је велико имање са мноштвом слугу, женом и децом – упркос свему овоме, био је тако неодвојив од Бога и тако удубљен у непрестану умну молитву – да је често заборављао оно шта су Император и његови претпостављени расправљали са њим у питању послова, тако да је често питао, па чак и понављао једно и исто питање. Други помоћници Цара, не схватајући разлог овога, били су узнемирени и укоревали су га за толику заборавност и досађивање цару својим понављаним питањима.

Али Цар, знајући разлог који је иза свега тога, бранио га је и говорио: „Константин има своје мисли, које му понекад не дозвољавају да буде у потпуности присутан у ономе што говоримо“.

Постоји безброј примера других који су , живећи у свету, били у потпуности предани непрестаној молитви, ако што може бити посведочено историјским списима. И тако, драга моја браћо у Христу, преклињем вас – заједно са Светим Јованом Златоустим – ради вашег сопственог спасења, немојте занемаривати молитву. Опонашајте пример оних, о којима сам вам говорио и следите за њима, колико год је могуће.

У почетку може изгледати тешко, али будите уверени, као да је од Свемогућег Бога, да ће вам, само Име Господа нашег Исуса Христа, непрестано призивано, помоћи да превазиђете све тешкоће – и временом ћете бити навикнути на то и осетићете како је слатко Име Господње. Тада ћете искуством знати та ова активност није немогућа нити тешка, већ и могућа и лака.

Из тог разлога нас је Свети Павле, знајући много боље од нас, каква велика корист долази од ове молитве, подстицао да се молимо без престанка. Он не би ово захтевао од нас, да је било веома тешко и потпуно немогуће, знајући унапред да, у таквом случају, не би били у стању да испунимо овај задатак и да би неизбежно били непослушни његовој заповести и тако постали преступници, чинећи себе на тај начин достојним осуде и казне. Али то није могла бити намера Апостола.

Са циљем да се молимо на овај начин, морамо носити у уму метод молитве; како је могуће молити се без престанка, т.ј. молити се умом. Ми то увек можемо чинити, само ако желимо.

Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо – увек се можемо молити умом, произносећи умну молитву угодну Богу, истинску молитву. Нека наше тело ради, а нека се наша душа моли. Нека спољашњи човек извршава све спољашње делатности; али нека се унутрашњи човек потпуно преда служењу Богу и никада не престане ову духовно дело умне молитве као што нам је Исус Богочовек заповедио у Јеванђељу: „А ти када се молиш уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом, Који је у тајности“ (Матеј 6:6)

Клет душе је тело; врата су наших пет чула. Душа улази у своју клет. Када ум не лута свуда у потери за стварима света, већ када налази своје место у срцу. Наша чула треба да се затворе и да остану тако, када им не дозволимо да нагињу ка спољашњим чулним стварима, и на овај начин, ум остане слободан од свих светских ствари и помоћу скривене умне молитве сједини себе са Богом Оцем.

„И Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“, додаје Господ. Бог, Који зна све скривено, види умну молитву и награђује је очигледним и великим даровима. Јер то је истинска и савршена молитва која испуњава душу божанском благодаћу и духовним даровима – слично миру које, што га више сабијеш у суд, чини суд мириснијим.

Тако је и са молитвом: што је тешње закључаш у срце, она ће више изобиловати благодаћу Божијом. Блажени су они који су постали навикнути на ово небеско дело, јер ће њиме победити сва искушења злих духова, као што је Давид победио гордог голијата. На овај начин молитва гаси непристојне жеље тела, као што су Три Младића угасили пламен пећи вавилонске. Помоћу умне молитве страсти бивају укроћене, као што је Пророк Данило укротио дивље звери. Молитва спушта росу Духа Светог у срце, као што су Илијине молитве спустиле кишу на планину.

Ова умна молитва достиже до самог престола Божијег, где се чува у златним судовима и попут кадионице одаје слатки мирис пред Господом, као што је Свети Јован Богослов видео у свом откровењу: „Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом, имајући сваки гусле, и златне чаше пуне тамјана, које су молитве Светих.“ (Откр. 5:8)

Умна молитва је светлост која осветљава човекову душу и загрева срце огњем љубави према Богу. Она је ланац који сједињује Бога са човеком и човека са Богом. О, не постоји ништа што се може поредити са благодаћу умне молитве! Она чини човека сталним сабеседником са Богом. О заиста чудесно и најчуденсије дело! У телу сте са људима, али умом разговарате са Богом.

Ангели немају чулне гласове, али умом произносе сталну хвалу Богу. Ово је цело њихово занимање; целокупан њихов живот је посвећен овоме. И ти такође, брате, када уђеш у клет своју и затвориш врата, т.ј. када ум не лута више, већ улази у унутрашње кутке душе, и твоја чула бивају закључана, тада си сличан Светим Ангелима, и твој Отац, водећи твоју тајну молитву, коју Му произносиш из ризнице свог срца, дароваће на тебе, отворене духовне дарове.

А шта желиш више од овога, када си, као што сам рекао, умом стално у присуству Божијем и разговараш са Њим непрестано – ти разговараш са Богом, без Кога ниједан човек не може бити благословен ни овде или у другом животу.

+ + +

МОЛИТВА ЈЕ ДИСАЊЕ ДУШЕ

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

Молитва је дисање душе, њена храна и пиће.

Молитва је мати свих врлина, чуварка целомудрености, печат девствености, поуздана одбрана од свих смицалица исконског непријатеља нашег, ђавола.

Разбијај противнике именом Христовим, то јест молитвом, јер јачег од овог оружја нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђивање мира, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште неузбуркано таласима, просветљење ума, секира за очајање, потирање жалости, рађање наде, стишавање гнева, заступница осуђених, спасење изгубљених. 

Да би се провео сав дан савршено, свето, мирно и безгрешно, јединствено средство за то је најискренија, пламена молитва ујутру, по буђењу из сна. Она ће увести у срце Христа са Оцем и Духом Светим и тако ће дати моћ и снагу души против удара зла.

Молитва је светлост за душу.

Ко се не моли, тај се лишава општења (заједничења) са Богом и уподобљава се сувом бесплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мт. 7,19). Ко се не моли, тај не добија благослове Божије за дела своја

+ + +

Молитва пред иконом

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

МИСЛИ О МОЛИТВИ

(одломци)

Прекрасна је и богољубива навика код хришћана да имају икону Спаситеља и да My се моле. To је потреба за којом вапи наша душа. Сам Господ са љубављу, Њему својственом, жели да се уобличи у нама, како каже апостол: Дечице моја, коју опет са муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19); или: Да се Христос усели вјером у срца ваша (Еф. 3,17); али како да уобличим у срцу Христа ако га унапред не изобразим себи чулно и не представим Га пред својим очима? 

И ето, имамо иконе Спаситеља, Мајке Божије и друге. Љубав хришћана према њима, са жељом да увек носе њихове ликове у мислима и у срцу, сама наша природа чулно-духовна, изазвала је неопходност да се оне изобразе* иконописањем и да се ставе на почасно место у кући, као у нашим срцима или у домовима наших душа.

Онога тренутка када почињеш да се молиш у духу и истини пред свeтом иконом, на пример Спаситеља, тог тренутка до иконе долази дух онога који је насликан на икони, зато, ако је твоја вера у присуство лика насликаног на икони дошла дотле да ти видиш то лице живо, тада се оно заиста својом благодаћу ту и налази.

Ви гледате у икону Спаситеља и видите, да Он гледа на вас пресветлим очима, а тај поглед и јесте слика тога, да Он заиста гледа на вас својим очима јаснијим од сунца и види све ваше мисли, чује све ваше жеље срца и уздахе.

Икона је заиста образ у цртама и знацима она представља нешто што је немогуће нацртати и означити, нешто што може да се постигне само вером. Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на длану. Гле, на длановима сам те изрезао; зидови су твоји једнако преда мном, говори Господ (Ис. 49, 16). Како је много утехе, живота у тим речима сведржитељног Промислитеља!

Дакле, молите се пред иконом Спаситеља, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац је присутан са њом благодаћу Својом; и очима, на њој насликаним, тачно гледа на вас. Очи су Господње на сваком мјесту Гледајући(Прич. 15, 3), значи, и на икони; и слухом изображеним** на њој, слуша вас. Али, запамтите да су очи Његове очи Божије, уши Његове уши Бога свуда присутног.

*преставе

**представљеним

+ + +

МОЛИТВА У МЕТЕЖУ

митрополит Антоније Блум

(одломак беседе ХРАБРОСТ ЗА МОЛИТВУ)

Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: „Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: „Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони“. Гост онда рече: „Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу:

„Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назначио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" 

А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борби или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање".

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ VI - МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ БЛУМ

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

VI

ТРАГАЈМО ЗА НЕВИДЉИВИМ ИЗА ОНОГА ШТО ЈЕ ВИДЉИВО

 У трећој беседи о молитви желим да поставим питање о вери као апсолутном предуслову за плодоносну и искрену молитву.

Савремени човек се често боји да покаже да је верник зато што му се чини да је бити верник нешто особењачко, уско-религијско, да је то област у којој ће он бити сам, да други културни људи не могу имати појма о вери и да је ово занимање ума и срца њима туђе.

Сада бих желео да нагласим даје то чист неспоразум који произлази из непромишљености. Вера није само религијски појам. Свето Писмо дефинише веру као веровање у постојање невидљивог. Зар ово није дефиниција која обухвата читав наш живот?

На пример, срео сам човека, заинтересовало ме је његово лице, желео бих да се упознам са њим. Зашто? Ако постоји само видљиво онда би оно што сам видео требало да ме задовољи. Међутим, ја знам да је његово лице занимљиво и важно, због тога што иза видљивог постоји невидљиво, постоји ум, постоји срце, постоји читава људска судбина.

Исто се односи и на научно истраживање. Научник не описује предмете који су око њега, он се не задовољава тиме да да је минералима различите називе, да класификује цвеће или дивље животиње. Научник данас иде много дубље. Његова пажња се не зауставља на спољашњем, већ је његово интересовање усмерено на оно што је невидљиво. Гледајући предмет он се удубљује у природу материје, посматрајући кретање - у природу енергије, гледајући живо биће - у природу живота. А све ово је невидљиво. Он може да почне да се бави сличним истраживањима само зато што је потпуно убеђен да се иза видљивог крије богато и важно невидљиво које он мора да сазна зато што га спољашње не задовољава, јер то није потпуно сазнање.

Дакле, вера је стање сваког човека у току целог његовог живота у сваком контакту са другим човеком. Вера је приступ научника свету који га окружује. Вера све одређује. И сећам се како ми је један представник совјетске власти једном рекао: „Без вере човек не може да живи!“ Он је овим хтео да каже да човек не може да живи без дубоког и чврстог убеђења које би одређивало његове поступке.

Када човек каже да је верник и да је предмет његове вере Сам Бог, он тиме не доказује своју некултурност, он само доказује да круг његовог трагања, предмет његовог сазнања није само човек и само материјални свет, већ да је он - из овог или оног разлога доживео још и постојање другог света - можда света лепоте, света дубине сопствене душе, и да је можда већ осетио лаки додир Божијег Духа.

Вера има и друго значење - значење поверења. Када говорим: „верујем ти“, то значи: „имам поверења у тебе“. Исто то верник говори о Богу размишљајући о Њему или обраћајући Му се. Међутим, имати поверења, такође, значи послушати нечији савет и поуку. И због тога, да бисмо узрастали у духовном животу, да бисмо познали дубину оног искуства у познању Бога, које обично зовемо вера, треба да научимо да живимо онако како Бог саветује, да живимо животом на који нас позива Сам Бог. То је пут заповести, о којем су говорили древни подвижници, покушај да се мишљу и срцем и духом сјединимо са Самим Богом, не само у осећањима него и у својим поступцима.

(наставиће се...)

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ V - МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ БЛУМ

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

V

ГДЕ СИ, ГОСПОДЕ, ПОКАЖИ МИ СЕ, НЕ МОГУ ДА ЖИВИМ БЕЗ СМИСЛА И ЦИЉА!

 

(одломак)

У сваком човеку постоји дубина, постоји простор који је велик као Сами Бог, и ову дубину може да испуни само Бог. И чини ми се да је то истина. Дакле, када човек размишља о себи као о бесконачно малом бићу и о бесконачно огромном пространству света, и одједном схвати да је читав овај свет премали да би га до краја испунио, он почиње да се замишља над тим како је то могуће. И може да се запита: „Шта је то што може да ме испуни, ако ни знања, ни љубав, ни лепота не могу до краја да ме задовоље и не могу да испуне ову моју дубину, овај мој бездан?..“ 

И тада, било под утицајем сопствених размишљања, читања и сусрета, било под утицајем туђе молитве, човек може да тражи невидљиво, да тражи оно што може да испуни његову душу, о чему му други говоре, а то је: Трагај! Трагај и задубљуј се у себе, зато што је у самој твојој дубини скривена тајна познања, само што је то познање другачије, јер је познање Бога.

И на путу овог трагања човек може да почне да се моли, да се моли са дубоким вапајем душе: „Где си, Господе? Покажи ми се, не могу да живим без смисла и без циља! Сада схватам да нисам биће које је само себи довољно, да је читав свет премали да би ме испунио, али ко ће испунити ову дубоку празнину?..“ И тада човек приступа вери и молитви о којима желим да говорим у следећој беседи.

(наставиће се)

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ IV - МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ БЛУМ

НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ

IV

БУДИМО УВЕК ДО КРАЈА ИСКРЕНИ У МОЛИТВИ

Ако је суштина молитве општење човека са Богом, тј. општење слично оном које се дешава између двоје људи, онда се подразумева да између Бога и човека мора да постоји право дубоко разумевање и сродство. Христос у Јеванђељу говори: Неће сваки који Ми говори: „Господе, Господе ући у Царство Небеско, него онај који твори вољу Оца Мојега“ (Мт.7,21). Ово значи да није довољно да се човек моли већ да, осим молитве, осим молитвених речи, треба и да живи животом који би био израз ове молитве, који би ову молитву оправдавао.

Један древни писац каже: Не своди молитву само на речи: учини да читав твој живот буде служење Богу и људима... И тада ће, ако се будемо молили живећи оваквим животом, наша молитва звучати истинито. Иначе ће она бити потпуна лаж, иначе ће она бити изражавање мисли и осећања који у нама не постоје, које смо од некога преузели, зато што нам се чини да са Богом тако треба разговарати. А Богу је потребна истина: истина нашег ума, истина нашег срца и обавезно истина нашег живота. Каква је заправо корист ако општење није до краја истинито?

 А истинитост наступа оног тренутка када ми стајући пред Бога, поставимо себи питање: „Ко сам ја пред Лицем Онога са Ким сада ступам у разговор? Да ли ја, заиста, желим да се сретнем са Њим лицем у лице, да ли моје срце чезне за Њим? Да ли је мој ум отворен? Шта је заједничко мени и Ономе Коме се обраћам?..“ И ако откријемо да нема ничег заједничког међу нама или да има премало тога, онда ће и молитва обавезно бити или неистинита или слаба и немоћна и неће изражавати човека. Инсистирам на томе зато што је то важна особина молитве: морамо бити искрени до краја.

Тада се јавља питање о томе каквим речима се треба молити. Зашто се, на пример, у цркви сви моле туђим речима, односно речима Светих, речима које су настале током векова и поколења? Може ли се оваквим речима молити истинито? Да, може! Само, да би ова молитва била истинита потребно је са овим људима који су се столећима пре нас молили свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом, свим вапајем душе своје, поделити искуство богопознања и искуство људског живота из којег су се ове молитве родиле. Свети нису измишљали молитве. Молитве су се у њима рађале из преке потребе: из радости, или из несреће, или из покајања, или из туге због напуштености, или напросто због тога што су и они прави, истински људи - и зато што је опасност пред којом су се налазили изазвала управо ове молитве, ишчупала их из душе. И ако желимо да се молимо овим речима морамо да саучествујемо у њиховим осећањима и искуству. Како ово да учинимо? Можемо ли да се пренесемо столећима у прошлост? Не, не можемо, али постоји негде у нама једно основно људско искуство које нас сједињује са њима. Ми смо људи као што су то и они били, и ми тражимо Бога, Истог Оног Којег су они тражили, Којег су они нашли.

Борба која се у нама одвија јесте иста она борба која је раздирала њихове душе.

Дакле, можемо од њих да научимо да се молимо исто онако као што у потпуно другој области ширимо своје знање, продубљујемо га, учествујемо у искуству које би нам иначе било недостижно - као када слушамо са пажњом музичка дела великих мајстора, као када се загледамо у слике великих мајстора. Они су живели истим животом као ми, само су га они осећали у његовој префињености и дубини које нама нису увек доступне, а преко њихових дела ми саучествујемо у њиховом схватању, које иначе не бисмо могли да постигнемо. Управо зато треба да сјединимо живот и молитву, да их слијемо у једно, како би нам живот дао храну за молитву и, са друге стране, како би наш живот био израз истинитости наше молитве.

(наставиће се...)